Marijana Kiz Najsjajnija zvezda na nebu

Analiza dela  

Mada ova obimna knjiga sadrži 623 stranice, dajem joj jednu šoljicu kafe.

P.S. Šoljice kafe se dodeljuju prema trudu koji je potrebno uložiti u interpretaciju i razumevanje knjige. Na primer većini dela evropskog postmodernizma dela bih dala četiri zvezdice. Pet je maksimalan broj. To ne znači da je na sklali sviđanja ova kniga dobila broj jedan. Naprotiv, vrlo mi se svidela ova knjiga.

Ovo je moja prva knjiga od autorke Marijane Kiz koja mi je dospela u ruke. Iako nije njen najpopularniji i najprodavaniji naslov, meni je dovoljno prijala da poželim da pročitam i ostale njene knjige. To će biti možda jos jedna ili dve, koliko ih je kod nas prevedeno. Marijana Kiz važi za najpopularniju irsku spisateljicu u oblasti tzv. čik-lita. Da se razumemo, ja nisam neko ko zazire od ove vrste literature, ali nisam ni pročitala više od tek nekoliko u životu. Nisam naišla na korist od čitanja takvih knjiga, osim one da ponekad mozak treba pustiti na pašu i uživati u laganom štivu, na primer na plaži tokom odmora ili kad vam jednostavno treba nešto lagano. I u tu svrhu su zaista ponekad poželjne. Ja zaista ne doživljavam sebe toliko ozbiljno da bi trebala da prećutim činjenicu da sam pročitala Dnevnik kupoholičarke i Đavo nosi Pradu and I liked it.

Međutim, ja ovu knjigu ne bih uzela zdravo za gotovo kao čik-lit, iako je to prvo obeležje koje kategoriše ovo delo. Definitivno je pisana vrlo laganim stilom, lako se čita, savladaćete je za par dana. Podeljena je na kratka poglavlja od kojih svako ima po dve tri stranice, tako da se odmah po formalnom planu  vidi da štivo takoreći samo klizi. Elem, ono čime se ova knjiga  izdvaja od ostalih tralala priča je to što njeni likovi prolaze kroz zapravo teške životne situacije i to nijedan način pripovedanja ne može da ublaži. Mada sam pročitala samo jednu knjigu, imam osećaj da sam napipala ono nešto što je svojstveno i ostalim knjigama ove autorke i mnogo me  zanima da saznam u budućnosti da li sam u pravu. Postoji mala doza čarobnog u knjizi odmah na početku, a to je neko nefizičko biće, pripovedač, koji nas uvodi u priču i prisutan je celim putem. Mi ne znamo ko je ono ili šta je, ali znamo da traži nešto da sazna ili otkrije, dakle tu je sa nekim ciljem. Može da uđe u sećanja od likova, može da čita njihova osećanja, emocije i na taj način nam autor zapravo dočarava radnju. Upoznajemo sa sa likovima upravo kroz saznanja ovog tajanstvenog bića.

*Slede spojleri*

Priča prati nekoliko likova koje spaja adresa stanovanja, u pitanju je konkretna adresa, Zvezdana ulica 66, u Dablinu, Irskoj. O svakom liku čitamo isključivo u njegovom zasebnom poglavlju i njihove se priče kroz poglavlja smenjuju. Tu su bračni par Met i Mejv, Kejti, Lidija i njeni cimeri Andrej i Jan i starica Džemajma sa psom. Naravno u priču ulaze i ostali likovi koji su povezani sa stanarima zgrade od kojih će neki biti ključni za nastavak priče. Prvo ću izdvojiti Kejti koja živi u zgradi i muškog lika koji se za nju veže, to je Kolin. Ovaj segment me možda najviše vuče na čik-lit, možda i zbog činjenice da me njih dvoje dosta podsećaju na Keri i Zverku. Ona je četrdesetogodišnja žena koja ima uspešnu karijeru i nosi štikle od 12 cm čak i kada izlazi da baci smeće. On je zgodan, bogat i neuhvatljiv. Ona nije klasicna lepotica i iako on može da ima devojku kakvu god poželi, on se zaljubljuje u nju, ali njihova veza nailazi na probleme zbog Kolinove nemogućnosti da se ozbiljno posveti njihovoj vezi, da manje radi, da bude manje sebičan i tako dalje. Neću ulaziti dublje u njihov odnos, zavolećete ih kao i sve ostale likove u knjizi. Od svih parova, oni su najmanje pogođeni teretom života. Oni su takođe najzrelije i najstabilnije osobe, pripisaću to njihovim godinama, intelektu i poslu koji zahteva psihički uravnotežene osobe koje moraju da donose samostalne odluke i koje su u svom okruženju pomalo vođe.

Sledeća je Lidija. Ona je najsvojeglavija od svih stanara, ali je vrlo neuravnotežena, mada sigurna sam da to o sebi  ne misli. Jednom prilikom dobija cvece od udvarača - trnje i neki korov sa porukom da je podseća na nju. Ta scena zaista dočarava njenu prirodu. Zaista ima nastup grube, neotesane i drske osobe, i naravno, vremenom saznajemo zašto je to tako i šta ju je oblikovalo kao takvu. Ipak Lidija ima samo dvadesetšest godina i stil života joj se poprilično razlikuje od onog kakve njene vršnjakinje vode. Lidija je nebrušeni dijamant i kroz celu priču ostaje baš takva kakva jeste. To mi se kod nje najviše sviđa, i možda najveći izazov mi je bio zamisliti Lidijinu vanjštinu i povezati je sa njenom spoljašnošću.

Džemajma je izuzetno spiritualna i pronicljiva žena, ona je u celoj priči kao neki mudri filozof, glas razuma. Ne ističe se previše ničim osim svojim senzibilitetom, najviše oseća pristustvo nekog bića u zgradi, zna da sabere dva i dva i predvidi budućnost na taj način. Za nju se veže njen usvojeni sin Fion, koji joj dolazi u posetu i na taj način biva upleten u priču. Fion je ekscentričan, egzotičan i zanimljiv zbog svoje neobične lepote i tako neprilagođen. Mislim da je Fion najviše iskarikiran lik, možda i previše. Dolazi iz sela koje se po svemu razlikuje od Dablina, tamo je bačen u vatru i mnogo toga doživljava po prvi put. Njegovo navikavanje na sve te nove stvari su upravo ono čime se najviše razlikuje od ostalih ljudi, mislim da je pisac time hteo da naglasi njegovu mističnost, inakost i retkost ali zapravo Fion ispada nezreo i razmažen i ostaje neprihvaćen, da bi se na kraju vratio u svoje selo, gde je kako kaže bio uvek srećan. Mislim da je Fion zapravo samo neiskvaren, i da nije naučio da dozira i rasporedi svoju energiju. Ona u početku curi na sve strane, pa se koncentriše u jednom pravcu, da bi se na kraju raspršila, ali nikad ne nestaje, jer on je ima i previše. On je za to kratko vreme u gradu prošao ubrzan kurs odrastanja i puberteta, grad ga je edukovao i sada moze da nastavi dalje tačno tamo gde se susreću njegove godine i njegova duša.

Mejv i Met su definitivno najtragičniji par u ovoj knjizi. Nisu tragični sami po sebi ali je tragična okolnost koja ih je zadesila. Oni predstavljaju ne tako lepu stranu života, koja se često pojavljuje u delima Marijane Kiz, u ovom slučaju je to prikazano kroz duševno stanje ova dva lika, odnosno kroz Mejv a preko nje i kulminacija Metovog postepenog zapadanja u očaj. Kroz njih sam se najviše pitala zašto, i naravno najviše sam saosećala sa njima jer, iako su u početku prikazani kao crno na belo, idealan srećan par, ono što ih zadesi je vrlo realno i duboko ih baca u ponor. Mislim da je hrabro sa Marijanine strane da pokazuje ovakve situacije, budući i da je sama prošla kroz težak period i lečila se od depresije, uspela je da dočara osećaj beznađa, patnje, bola, otupelosti, straha i otuđenosti od sveta sa kojima se Mejv bori, a koji su slični svim oblicima duševne patnje. Napokon, priča ima hepi end. Manje više za sve likove, nije baš i živeli su srećno do kraja života (hvalabogu), ali Mejv i Met dobijaju svoje svetlo na kraju tunela, ili još bolje rečeno najsjajniju zvezdu na nebu.

Možda malo previše sentimentalan deo je otkrivanje pravog identiteta tajanstvenog bića koje sve vidi i nešto traži, ali dobro je ukomponovano u celokupan ton knjige. Mada mi je zanimljiv deo na kraju četiri meseca posle, jer me naravno zanimalo šta rade i gde su sad svi likovi, nisam bila zadovoljna ili mislim da nije dovoljno dobro razrađena ideja sa bićima koja lebde i traže roditelje kojima će se roditi. Još jedna stvar koja mi se nije svidela je usklađenost i neusklađenost otkucaja srca. Nekako mi se nameće mišljenje da skoro svako u jednom trenutku može da doživi harmoniju i sklad sa nekom drugom osobom i da to isto tako nestane. Previše mi to zvuči nasumično i olako shvaćeno za nešto kao što je prava ljubav. Ja mislim da kad klikne onda klikne. Može nekad da nam se učini da smo došli do cilja ali to ne znači da zapravo jesmo. U svakom slučaju, volela bih da zađem dublje u suštinu toga svega, ali mislim da u ovom slučaju orijentacija knjige nije metafizička. Razvijanje priče mi se svakako svidelo i na najjednostavnijoj skali dobro - loše meni je ova knjiga dobra. Sledeća bi mogla da bude Taj šarmantni gospodin. Nadam se da nije sve u naslovu i da mogu da očekujem nesto podjednako interesantno.